MAKEDONIJA PLANINARENJE JUL 2018.
Moje prvo zahtevnije planinarsko iskustvo, pored zimskog uspona na Rtanj i Trem, počinje upravo u republici sa zastavom crvene boje, asocira na LJUBAV i žuto sunce sa osam zrakova koje se uzdiže i asocira na SLOBODU i ŽIVOT.
Makedoniju sam posetila turistički, samo jednom i to je bilo dovoljno da poželim ponovo i ponovo da se vratim. Bogata prirodnim lepotama, kulturno-istorijskim znamenitostima, zemlja veselih i gostoljubivih domaćina koji vole svoju zemlju, je samo uvod za sve ono što ćete doživeti, ako otvorite sva čula.
Bez puno dvoumljenja, odlučila sam se prijaviti na planinarsku akciju. Tura je bila planirana za jul 2018. koju je organizovao Jovan Jarić (vodič na ovom sedmodnevnom putovanju, PD Kinđa iz Kikinde).
Dan prvi… Beograd – Prilep – planina Zlato – Markove Kule
Iz Beograda krećemo u večernjim časovima, rano ujutru stižemo u Prilep, mini busom idemo do manastira Treskavac. Pri penjanju do manastira nisam mogla da sakrijem uzbuđenje. Kako smo se približavali vrhu, lepota predela i stena me je ostavila bez daha. Izašli smo iz busa, napravili malu pauzu za presvlačenje i odmor od putovanja i krenuli u šetnju do samog manastira koji se u tom momentu renovirao.
Manastir se nalazi na 1300 m u podnožju Zlatovrha, najvišeg planinskog vrha planine Zlato, 10-ak kilometara severozapadno od srednjovekovnog grada Prilepa. Sagrađen je u 13. veku i prema zapisima i darovnoj povelji svetinje, bio je i episkopsko sedište. Poznat je i po bogatom darivanju i zaštiti koju su manastirskom bratstvu pružali srpski kraljevi iz porodice Nemanjića – Milutin, Stefan Dečanski i Dušan. Ime je dobio u 19. veku, po gromu „TRESKU“, kada je manastir oštećen. Manastir Treskavac se sastoji od crkve posvećene Uspenju Bogorodice, manastirskog konaka i trpezarije.
Posle odmora, krenuli smo, prilično zaraslom i nemarkiranom stazom ka vrhu planine. Išli smo preko granitnih stena, ali bez ikakvih sajli i klinova. Na nekim deonicama bilo je potrebno penjačko iskustvo (otpenjavanje i tri oslonca). Na pojedinim deonicama, a uz pomoć vodiča, svi smo uspešno popeli i sam vrh, na kojem u jednom momentu mogu da budu najviše 3 osobe, jer je površina stene na samom vrhu jako mala.
Zlatovrh je dobio ime zbog odsjaja sunca koji nastaje u zoru iznad njegovih granitnih stena, jer liči na odsjaj zlata, a sam vrh je dobio ime zbog zlatne jabuke postavljene na gromobranu.
Pri povratku, pogled na okruženje, ravnicu Pelagonije i planinski ambijent kraškog masiva, očarao nas je lepotom. Do manastira smo se vratili istom stazom, posetili crkvu i uživali u pejzažima u okruženju.
Nastavak planinarenja, vratio nas je na asfaltni put sto metara, zatim na livadu i kamenjare. On nas je vodio grebenom, pored i preko veličanstvenog granitnog kamenja, neobičnih boja i oblika, do Markove Kule. Pri kraju prvog dela staze, našli smo se na delu stena koje su vodile nizbrdo i ta deonica je bila obezbeđena sajlama, kako bi spust i penjanje bilo bezbednije. Staza od manastira Treskavac do Markovog grada nije zahtevna i duga je oko 6 km i prešli smo je za malo manje od dva sata.
Markov Grad ili Markove Kule je srednjovekovno utvrđenje iznad Prilepa. Tokom srednjeg veka bio je jedan od prestonica Srpskog carstva pod Dušanovom, a potom i države Kraljevića Marka. Tamo smo napravili pauzu za osveženje i odmor, popeli se do najvšeg dela utvrđenja i iskoristili prelep pogled na okolinu za fotografisanje.
Pri silasku spustili smo se delom markirane staze, nekim deonicama i prečicom, do dela Prilepa koji se zove Varoš, gde ima jedna karakteristična stena nazvana Slon. Nastavak druženja i upoznavanja, osmeha, emocija i utisaka razmenili smo uz kafu u Prilepu. Posle dva sata slobodnog vremena, krenuli smo mini busom ka Ohridu, gde smo se smestili u večernjim časovima.
Dan drugi… Ohrid
Buđenje… deo ekipe već pije kafu, ostatak vrši poslednje pripreme za obilazak grada. Krećemo svi zajedno u grupi, obalom pored Ohridskog jezera.
Jezero se prostire na 358 kvadratnih kilometara, a može biti duboko čak 289 m. Okruženo je visokim masivima planina, tako da samo prostranstvo jezera daje utisak da ste na moru. Zahvaljujući svojim izvanrednim prirodnim lepotama, bogatom istorijskom i kulturnom nasleđu, Ohrid je od 1979. godine deo UNESCO svetskog kulturnog nasleđa.
Na obali među krošnjama, ugledah sove koje poziraju, idealan momenat za fotografiju.
Ušavši u staro jezgro grada divili smo se uskim ulicama, mini radnjama sa suvenirima, galerijama, ručnim radovima, autentičnim ohridskim kućama u balkanskom – orijentalnom stilu, sa prelepim balkonima i višim spratovima prostranijim od prizemlja. Posebnu pažnju privukla je radionica za ručnu izradu papira, gde smo prisustvovali i mini času same izrade.
Posetili smo i kuću Robevih, koja je jedan od najreprezentativnijih objekata gradske arhitekture. Na relativnoj maloj površini, Ohrid pruža velike mogućnosti za ljubitelje umetnosti. Kroz vekove i uživanjem u šetnji imate jedinstvenu priliku da upoznate najznačajnije predstavnike kulturnih tokova (vizantijsko, antičko).
Pravoslavni hramovi vam pružaju mogućnost da bolje razumete tišinu koja se širi iz ovog svetog mesta. Osim toga, predstavljaju najznačajnije spomenike kulture. Obišli smo crkvu Svete Sofije, antičko pozorište, manastir Sveti Jovan Kaneo, crkvu Svetog Klimenta i Pantelejmona, episkopsku baziliku, Samuilovu tvrđavu, crkvu Stetog Dimitrija – Presvete Bogorodice Privlepte.
Nakon obilaska grada, dobar deo ekipe se počastio vrhunskim sladoledom, kolačima i bozom, za osveženje, po divnom sunčanom danu, a nekima je i ručak dobrodošao. Ostatak popodneva smo imali slobodne aktivnosti: kupanje, uživali u šetnji pored obale ili urbanim delom grada, gde je atmosfera podsećala na onu morsku.
Dan treći… Galičica – Sveti Naum – Ohrid
Novo jutro, sveže, ali vedro, obećava lep i sunčan dan. Sad već mogu da kažem, družina mala, ali odabrana. U 6 h krećemo ka Galičici, kako bismo imali vremena da u povratku obiđemo manastir Sveti Naum i okupamo se u Ohridskom jezeru nadomak izvora Crnog Drima.
Vozimo se nekih sat vremena, magistralnim putem oko jezera, do mesta Trpejci. Tu skrećemo asfaltnim serpentinama ka lokaciji Lipova, do podnožja Galičice na visini od 1600 metara, odakle kreće pešačka markirana staza.
Staza od asfaltnog puta nam pruža pogled na prelepe pejzaže i livadu, a nakon 300 metara ulazimo u šumu odakle kreće uspon oko 400 m.n.v. i dužinom oko 2,5 km. Pred kraj uspona izlazimo na prostrane pašnjake i kraške predele, sa brojnim lekovitim biljem koje ukrašava živopisni pejzaž. Biljaka ima preko 1600 od kojih su veliki broj retke vrste. Stižemo i do velike table koja liči na bilbord. Od tog momenta kreće pravi hedonizam i uživanje za dušu, telo i oči. Sa jedne strane pogled se pruža na Ohridsko jezero, sa druge na Prespansko, iza kojeg se vidi i veličanstveni Pelister.
Galičica predstavlja pravo uživanje u šetnji do samog vrha Magaro koji se nalazi na 2255 m.n.v. gde smo napravili pauzu kako bi se pojedinci krstili – planinarski običaj, za sve koji su prvi put popeli vrhove preko 2000 m.n.v. među kojima sam bila i ja. Mogu da se pohvalim planinarskim imenom Gala ?
Sa samog vrha, pogled se pružao na malo viši vrh koji se nalazi u Albaniji, a nama na oko sata vremena šetnje. Južni delovi planine pripadaju tzv. Staroj Galičici, koja na teritoriju Albanije prelazi u planinu Suva Gora (albanski: Mali i Thatë), vrh Pllaja e Pusit 2288 m.
Pri povratku smo se vratili delimično kružnom stazom, gde smo uživali u „alpskim prizorima“ – stenovitim usecima prekrivenim raznim biljem i nikad pre viđenim leptirima u toj količini na jednom mestu. Prizor je bio kao iz bajke.
Posle kraće pauze spustili smo se do početne tačke, gde nas je čekao mini bus.
Odvezli smo se do Svetog Nauma, posetili manastirski komleks, crkvu Svetog Nauma. Manastir Svetog Nauma sagrađen je u 10.veku i jedan je od najznačajnijih u Makedoniji.
Stari bunar i dva crkvena zvona krase dvorište manastira. Dvorište ulepšavaju i paunovi koji slobodno šetaju portom.
Nadomak manastira nalazi se izvor Crnog Drima. Reka izvire kod manastira, a dolazi iz Prespanskog jezera koje je na većoj nadmorskoj visini. Manjim i većim tokovima pukotina prolazi kroz poroznu Galičicu i uliva se u Ohridsko jezero. Iz jezera ističe u Strugi. Iskoristili smo priliku i krstarili brodićem, videli prirodna bogatstva ovog fenomena. Takav mir i tišina, boje i bistrina vode, retko se viđaju.
Ostatak slobodnog vremena koristili smo za kupanje, ručak i kratku šetnju oko izvora i toka Crnog Drima. Na samoj stazi smo mogli posetiti još neke verske objekte, kao što je crkva Svete Petke, Svete Bogorodice, gde se nalazi i krstiona i crkva Svetog Atanasija. Za sve koji se upute na ovu stazu, uživaće u prelepoj prirodi uz samu obalu Crnog Drima. Staza je kružna i izlazi na Ohridsko jezero, sa koje god strane da krenete, uz upozorenje da je albanska granica, nedaleko od same kružne staze.
U kasnim popodnevnim časovima, vratili smo se u Ohrid. Pozdravili smo se sa ovim čarobnim svetim mestom i gostoljubivim domaćinima, jer nas je ujutru čekao nastavak putovanja ka Prespanskom jezeru i upoznavanje sa novim lepotama Makedonije.
Dan četvrti… Prespansko jezero – Golem Grad (Zmijsko ostrvo)
Osvanulo još jedno DOBRO JUTRO, a ako se po jutru dan poznaje, miriše opojnim mirisom. Spakovani za polazak u nove avanture, krećemo put Stenja, koje se nalazi na obali Prespanskog jezera. Stenje se nalazi na oko 860 m.n.v. i prema podacima iz 2002. godine ima 438 stanovnika.
Stigavši u Stenje, posle kraće pripreme, uputili smo se na pešačenje, ka mestu Konjsko. Staza ide većim delom kroz šumu, makadamskim kolskim putem, nije zahtevna, dužine je oko 10 km sa 200 metara visinske razlike. To je i jedini put koji povezuje ova dva mesta kopnom, jer se nalazi uz samu albansku granicu.
Nakon dva sata pešačenja stigli smo u Konjsko, mirno i tiho vikend-naselje na obali Prespanskog jezera. Jezero se nalazi na tromeđi i sastoji se od dva jezera, Velika Prespa i Mala Prespa. Površina jezera od 190 km² pripada Makedoniji, 84,8 km² Grčkoj i 38,8 km² Albaniji i jedno je od tri najveća jezera na Balkanu. Najveća izmerena dubina iznosi 54 metara. U Prespi se živi mirno, a glavni izvor prihoda nisu turisti, već dva lokalna resursa – riba i jabuke.
Na obali su nas čekali domaćini sa motornim čamcima kojima smo se prevezli do ostrva Golem Grad. Prizor koji smo mogli da vidimo je fenomenalan…. bezbroj pelikana, kormorana, gnjuraca i pataka, koje smo sretali.
Golem Grad ili Zmijsko ostrvo je visoko kamenito ostrvo, sa vertikalnim stenovitim obalama od 20 do 50 metara, a prostire se na površini oko 20 hektara.
Vekovima nije naseljeno ljudima, a proglašeno je prirodnim rezervatom, sa specifičnim geomorfološkim karakteristikama, specifične flore, faune i zbog svoje istorijske prošlosti. Za naučnike i ljubitelje prirode, ostrvo Golem Grad je jedno od najatraktivnijih mesta. Osim očuvane crkve Svetog Petra, srednjovekovne crkve Svetog Dimitrija, postoji i ranohrišćanska bazilika sa kraja 4. veka i početka 5. veka.
Na ostrvu ima mnogo zmija, ali mi ih nismo videli na stazi. Obišli samo mali deo ostrva i pomenute znamenitosti. Pred samo ukrcavanje za povratak, domaćin je najhrabrije odveo do mesta gde su mogli videti zmije. U povratku do Konjskog, imali smo privilegiju, da na albanskoj obali, iz daleka, vidimo i crkvicu u steni.
Pozdravili smo se sa domaćinima, koji su bili izuzetno gostoljubivi. Ko je želeo nazdravio je domaćom rakijom, potom smo istom stazom, krenuli put Stenja do početne tačke. Deo ekipe je otišao autom, koji nas je obilazio i zaustavio se, pa je vozač pitao da li želimo sa njim do sela… Oni su imali vremena i da se brčkaju u Prespanskom jezeru i hedonišu na obali, dok smo se mi ostali razgovorom zbližavali i pokušali skrenuti misli sa užarenog terena, gde je sunce dominiralo i pokazalo nam kako ume da upeče.
Posle odličnog i obilnog ručka u restoranu nedaleko od obale u Stenju, put smo nastavili ka auto-kampu Krani.
Auto-kamp Krani se nalazi se na samoj obali Prespanskog jezera, sa jedne strane se nalazi planina Baba (Pelister), a sa druge Galičica.
Kamp predstavlja moderan smeštaj sa brojnim sadržajima, pogodan za letovanje sportskih timova, većih grupa dece. U sklopu autokampa Krani nalazi se čak 38 četvorokrevetnih bungalova. Predstavljaju odlično mesto za boravak i opuštanje porodica ili grupa prijatelja željnih odmora i uživanja u prelepom prirodnom ambijentu Prespe.
Preuzeli smo ključeve i krenuli ka bungalovima, gde smo imali obezbeđeno sve neophodno za boravak u prenoćištu. Uveče smo se družili na prostranoj terasi uz domaće vino koje sam kupila u Ohridu, baš za ovu priliku koja nam se ukazala. Prošetali smo do obale i uživali u smiraj dana.
Dan peti… Baba – Pelister
Spakovani i spremni krećemo mini busom ka Kozjaku i ka Magarevu. Vozilom se penjemo do Hotela Molika odakle kreće pešačka staza, koja važi i za najtežu i najatraktivniju stazu do vrha Pelister.
Planina Baba (Pelister) prostire se na 436 km², a po visini je treća planina u Makedoniji i najviša tačka je na visini 2601 m.n.v. Pelister je bio prvi nacionalni park u SFRJ. Bogat je endemskim biljnim vrstama, molikom (vrstom četinara), ali i medvedima i risovima.
Od hotela, staza vodi kroz četinarsku šumu do doma “Kopanki” koji je nedavno izgoreo. Sa usponom od oko 200 m stiže se za pola sata. Posle malog predaha, nastavljamo markiranom stazom, kroz duboku šumu, kozijom stazom do izvora pijaće vode, gde smo se okrepili. U nastavku staze, možda i najzahtevnije deonice, penjemo se oštrim serpentinama, do atraktivnog vidikovca na 1936 m.n.v., gde se nalazi osmatračnica, sa koje “puca” pogled na Prespansko jezero.
Tu smo napravili kratku pauzu za fotkanje, užinu i predah. Svaki sledeći korak, na kamenoj stazi i skakutanje po kamenju bio je izazov za prave adrenalinske zavisnike. Fenomenalna stenovita staza, zabavna i izazovna, grebenskim putem vodila nas je do vrha Stiv Naumov na visini 2468 m.n.v. Nakon pauze, grebenskim putem smo nastavili istim terenom, preko kamenih stenovitih ploča i došli do drugog vrha Ilinden na visini 2542 m.n.v.
Na putu do najvišeg vrha Pelister, imali smo priliku da vidimo ostatke bunkera iz balkanskih ratova. Posle 7 sati planinarenja, stižemo do repetitora i samog vrha planine Baba, Pelistera na 2601 m.n.v.
Pelister je dobio ime po karakterističnom izgledu četinara, bora molika sa pet iglica, koji raste i do 40 metara, od kojih su neka stara i preko 200 godina.
Pored tog naziva, zove se i Dimev vrh, u čast makedonskog alpiniste Dimitra Ilevskog iz Bitola, prvog Makedonca na Everestu, koji je posle uspešnog uspona, pri silasku poginuo 1989. godine. Na vrhu se nalazi piramida sa spomen pločom i obeležjima. Posle kraćeg predaha, sledilo je upisivanje u knjigu uspomena, fotografisanje, uživanje u veličanstvenim pejzažima.
Makadamskim putem smo se blago spuštali sa najvišeg vrha planine Baba i išli ka Malom jezeru. Posle 20-ak min hoda, sačekali smo da se grupa okupi. Ostatak družine se uveliko izležavao i uživao u poslednjim zracima sunca tog dana. Posle makadamskog puta išli smo prelepom livadom sa raskošnim biljem.
Laganim koracima stigli smo do Malog jezera posle 40-ak minuta. Prizor koji smo ugledali bio je zaista nestvaran… Oblaci koji su se smenjivali sa sunčevim zracima, delimično su prekrivali jezero senkama, pa je trenutak bio idealan za fotografiju.
Za vreme kraće pauze, svako je razgovarao sa svojom tišinom i zbog tog osećaja, poželim biti ponovo tamo.
Malo jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 2180 m, dugačko je 79 m, široko 172 m, a duboko 2,6 m. Golemo i Malo jezero zovu se Gorske oči Pelistera.
Travnatim livadama (pašnjacima) pešačili smo, fotografisali čarobne pejzaže, nailazili na smetove snega koji se nisu otopili.
Stigli smo do kolskog puta i ubrzo do vidikovca. Pred nama se pružao pogled na Golemo jezero i istoimeni planinarski dom, u kome smo prenoćili. Malo jezero je od Golemog udaljeno oko sat vremena pešačenja.
Spustili smo se do doma i smestili se u zajedničku prostoriju. Uzela sam neophodno i krenula ka jezeru da se osvežim. Okupala sam se u hladnoj vodi tog predivnog jezera, sedela na obali i uživala u trenutku.
Sunce je počelo da zalazi, pa sam šetnju oko jezera ostavila za jutro. Ostatak večeri je proteklo u druženju, iću i piću u trpezariji doma Golemo ezero.
Dan šesti… Golemo jezero – Bitolj – Beograd
Jutro sveže, a sunčevi zraci mame, jezero doziva.
Golemo jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 2218 m, dugo je 233 m, široko 162 m a duboko je 14,5 m.
Uzimam peškir, četkicu, pastu, vodu, fotoaparat i idem prema jezeru. Iznad jezera, na brdu vidim dve osobe koje šetaju, znam i koje su. One što su mi bile najbliže krevetu, pa sam ih čula kad su ustale jos u 5 h, kako bi duže iskoristile boravak na ovom čarobnom mestu. Jedna od njih je drugi put na ovoj turi. Kada se neko ponovo vrati, znači da su ovi predeli sigurna preporuka za planinarenje. Mašem i fotografišem ih…. okrećem se i vidim oblake koji idu u nebesa. Fotoaparatom snimam ambijent i vraćam se u dom na doručak.
Ostadoh bez reči… za doručak, nema šta nema…. ono čime sam bila fascinirana su dinje. DINJE NA 2218 m!!! Doručkujem dinje, dajem sebi toliko slobode. Kritiku dobijam od vodiča, da napravim bar sendvič za poneti. Poslušala sam i izvršila naređenje. Posle doručka, saopšteno nam je da treba što pre krenuti, kako bismo izbegli kišu. Da napomenem, imali smo sreće da nas je sunce pratilo svih 6 dana. Bile su i prijatne temperature, sa minimum oblaka, što baš i nije karakteristično za ovo podneblje. Ali, eto nama se posrećilo. Pakujemo se užurbano, zahvaljujemo se domaćinima na gostoprimstvu. Sve preporuke i pohvale za osoblje i planinarski dom, fotografišemo se i krećemo ka izvoru.
Kroz „oblake“ se spuštamo ka selu Nižepole, pravimo kraću pauzu na ogromnoj kamenoj steni i sumiramo utiske. Nastavak staze je vodio kroz polja borovnice, gde smo se okrepili, zabavili i smejali.
Staza do sela je duga oko 6 km i prešli smo je za oko dva sata. U selu na izvoru smo se osvežili i stigli do mini busa koji nas je u nastavku putovanja vozio do Bitolja. Na putu do Bitolja je prvi put za sve vreme u Makedoniji, padala kiša. Kada smo stigli u Bitolj i kiša je stala…Mora da smo jako dobra ekipa, kad su nam i vremenski uslovi bili naklonjeni… ili možda ljubav, ko to zna…
I ono što se očekuje u poslednjem pasusu, ja bih otpevala poznatu pesmu Dade Topića iz 1990. godine…
Tamo gdje vječno sunce sja
tamo je Makedonija
narod i zemlja koju volim ja
Dok Vardar grli polja zrelog žita
ponosna i gorda kao gorska ptica
pjesmom je svojom zemlja ta očarala srca sva
i vino sa izvora njenih sad pijem ja
Besmrtna k’o srce sto vjekovima bije
tuđinska nikad ona bila nije
zastava njena nek’ se vječno vije
Kad si sam, kad je sve tužno, ti se sjeti nje
Makedonija ti pruža ljubavi sve
(Makedonija ti pruža ljubav)