Avantura na stenama Berima i Rugovske klisure

Avantura o kojoj ću pisati počinje u Beogradu, septembra 2019. U organizaciji Explore Serbia, na sever Kosova i ovu uzbudljivu avanturu, uputilo se 7 ambicioznih žena i blažen među nama, Dušan. Naš glavni cilj je bila via ferrata Berim. Ne znajući šta da očekujemo i kako ćemo biti dočekani, na teritoriji na kojoj ratovi nikada nisu ni prestajali (možda zahvaljujući medijima), bili smo pomalo zabrinuti, a ujedno i radosni što ćemo posetiti i centre duhovnosti.

Smatram da ovo ipak nije medijska senzacija (mada bi možda trebalo da bude) i preskočiću ono o čemu se svakodnevno piše kada je Kosovo u pitanju. Vratiću se na početak našeg putovanja i glavnom razlogu zbog koga smo krenuli, a to su: prirodne lepote, via ferrata Berim i via ferate u Rugovskoj klisuri, manastiri Pećka partijaršija i Visoki Dečani.

Dan prvi: Beograd – Zvečan

Polazak je bio u petak oko 17h sa Novog Beograda. Osim što je bio zadužen za sigurnu i bezbednu vožnju, Dušan je bio i deo našeg tima na ovoj akciji. Krenuli smo ka Zvečanu, gde smo bezbedno stigli oko ponoći i smestili se. Na graničnom prelazu nije bilo zadržavanja, osim što smo imali policijsku kontrolu u samom naselju, nadomak smeštaja. Policija nam je tražila evropski obrazac o saobraćajnim nezgodama, koji nismo mogli da pronađemo u vozilu od silnih papira prevoznika od koga smo iznajmili vozilo. Marija, jedna od putnica je prepoznala jednog od policajaca, jer joj je otac iz tog kraja. Posle kraće komunikacije sa njima, iako su imali nameru da nas isključe iz saobraćaja, dozvolili su nam da nastavimo vožnju do samog smeštaja. Dobili smo upozorenje da za nastavak sutrašnjeg  putovanja obezbedimo neophodan papir, ukoliko ga ne pronađemo u vozilu.

Domaćin u smeštaju nas je presreo svojim vozilom, jer smo se javili da kasnimo zbog kontrole. Predvodio nas je poslednji kilometar do samog domaćinstva. Umorni od puta, raspakovali smo se i krenuli na odmor za sutrašnju akciju koja je bila po programu – poseta Pećkoj Patrijaršiji, penjanje na via ferate Mat i Ari i poseta Visokim Dečanima.

Dan drugi: Pećka patrijaršija, Rugovska klisura – via ferate Mat i Ari, Visoki Dečani

U ranim jutarnjim časovima krenuli smo ka Pećkoj patrijaršiji. Usput smo svratili do Marijinog brata po evropski obrazac, zahvalili se srdačnom pozivu na kafu njenoj tetki i nastavili vožnju kroz Kosovsku Mitrovicu. Tu smo prepoznali ulazak u metohijski deo. Stigavši u Peć, svratili smo na Petrolovu benzinsku pumpu, sa namerom da popijemo kafu. Međutim, u pokušajima da ostvarimo kontakt i na engleskom sa radnikom, jedino smo razumeli da aparat za kafu ne radi, te smo nastavili put do manastira. Na ulazu u manastirski kompleks, policajac nas je legitimisao i uputio na kapije manastira.

Pećka patrijaršija

Manastir Pećka patrijaršija je skup crkava na domaku Peći, kraj Pećke Bistrice, a na ulazu u Rugovsku klisuru. Pećka patrijaršija je jedan od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti. U njoj se vekovima nalazilo sedište i mauzolej srpskih arhiepiskopa i patrijarha.

Pećka patrijaršija
Pećka patrijaršija

Od svoga postanka u 13. veku, Patrijaršija je okupljala učene teologe, vrsne književnike i obdarene umetnike i svi su oni u njoj ostavljali svedočanstva o svom pregalaštvu. Stoga je ona danas ne samo staro središte srpske crkve, već i mesto gde se čuva značajna umetnička zaostavština, zbog čega je 2006. od strane UNESCO-a proglašena za mesto svetske kulturne baštine. Manastir je do 2013.godine čuvao KFOR, a od tada kosovska policija.

Cvrkut ptica u rajskoj bašti manastirskog kompleksa, miris tamjana koji se mešao sa mirisom ruža, treba doživeti i osetiti.

Nakon obilaska kompleksa, pod utiscima i omamljeni energijom ovog čudesnog svetog mesta, okupili smo se iznad manastirskog kompleksa. Pred polazak ka Rugovskoj klisuri, svratila sam u restoran u blizini, kako bih poručila kafu za poneti. Mladi i ljubazni domaćin je sve kafe servirao na kartonske tacne kako bih zgodnije ponela mojim prijateljima. Dok je pripremao kafu, proćaskali smo o hrani koja se u tom momentu pripremala – teletina ispod sača. Miris se širio pa celom restoranu, da nisam mogla da odolim, a da ne zavirim ispod poklopca koji je domaćin podigao. Divan mladi momak nas je ispratio i poželeo nam srećan put! Okrepljeni kafom, naše putovanje smo nastavili ka našem sledećem cilju u Rugovskoj klisuri iznad Pećke Bistrice, ka feratama, Mat i Ari.

Na dogovorenoj lokaciji nas je čekao lokalni vodič, Albanac, koji priča srpski. Upoznali smo se se njime, doručkovali i pripremali se za ferratu. 

Via ferrata Mat

Via ferrata predstavlja put po nepristupačnim stenovitim terenima. Uspon se vrši uz pomoć metalnih gazišta (prečki), klinova, čeličnih merdevina, dodatno osiguranih sa čeličnom sajlom. Nastale su tokom Prvog svetskog rata za potrebe austrijske i italijanske vojske u Dolomitima. To su staze po stenama, na kojima su ugrađena gvozdena pomagala. U današnje vreme predstavljaju pravu turističku atrakciju, jer se nalaze na atraktivnim predelima. „Čelični put“, kako se još i naziva, namenjen je svima onima koji žele da se penju po stenama, a nemaju alpinističko iskustvo. To je zapravo i prvi korak ka alpinizmu. Osećaj je sličan: na steni ste, noge su vam na merdevinama, klinovima ili prirodnom osloncu, ali ste osigurani za čeličnu sajlu koja prolazi kroz klinove na steni i prati via ferrata stazu.

oprema za via ferratu, via ferrata set

Tehnička oprema koja se koristi za penjanje na via ferati se tokom vremena razvijala i unapređivala od šture i nebezbedne, do savremene i kompletne sa visokim stepenom bezbednosti. Sva oprema koja se upotrebljava je atestirana i sertifikovana od strane relevantnih institucija. Upotrebljava se isključivo oprema koja je namenjena za tu svrhu, sertifikovana je po međunarodnim UIAA standardima. Pod opremom se podrazumeva via ferata set i kaciga, koji smo imali obezbeđen od strane organizatora i uključen je u cenu akcije. Ono što je najvažnije pri tehnici korišćenja seta je da se uvek, ali uvek naizmenično kačite na sajlu i da uvek budete zakačeni bar jednim karabinerom. Ukoliko želite da odmorite ruke, zakačite se i sa sigurnosnom gurtnom i opustite.

Posle kraće obuke, u koloni, krenuli smo na prvu feratu Mat (težina A/B). Ona je uglavnom horizontalna i staza vodi kroz drevne pećine i ostatke nekadašnjih utvrđenja. Sa njih se pruža prelep pogled na Rugovsku klisuru i Pećku Bistricu.

via ferrata Mat, Rugovska klisura

Na početku staze je kratak vertikalni uspon do jedne male pećine, posle koje se staza uglavnom pruža horizontalno, sa kratkim vertikalama. Svi ljubitelji prirode i turisti, naravno oni koji se ne plaši visine, mogu da pređu ovu stazu. Ferata Mat traje taman toliko koliko je potrebno da se zagrejemo i pripremimo za feratu Ari. Dok smo se penjali, na vertikalnoj visokoj steni na koju smo bili priljubljeni, ispod nas, porodice sa decom su uživale u pikniku i kupanju. Mi smo uživali u prizoru i fenomenalnom pogledu na njih i okruženje, pozirali i fotografisali se. Pauzu smo napravili na mestu starog utvrđenja, isposnice, možda nekadašnjeg hrama. Bila sam impresionirana prostornim uređenjem, golim i ruiniranim zidinama, svodom na prednjem delu, koji se mnogo bolje isticao posmatrajući ga iz unutrašnjeg dela samog prostora u steni.

svodovi na Via ferati Mat

Via ferrata Mat, Rugovska klisura

Posle kraće pauze i ćaskanja, nastavili smo feratom Ari (težina B/C) koja je malo zahtevnija jer je njena staza uglavnom vertikalna.

Obe ferate se prelaze za 3,5 sata. Prvo pravo adrenalinsko iskustvo, stekla sam na toj ferati. Koristila sam svaki momenat da snimcima i fotografijama zabeležim jedinstveni doživljaj na vertikalnoj steni kojom smo se penjali do najviseg kamena.

via ferrata Mat, Rugovska klisura

Stigavši do samog kraja uspona na ferati Ari, pružao nam se pogled na Peć i okolinu. Domaćin nas je uputio u jedan restoran na samoj obali Pećke Bistrice gde možemo da se okrepimo hladnim pićem i uživamo u lepoti kanjona.
Rugovska klisura, pogled na Peć
Rugovska klisura, pogled na Peć

Pećka Bistrica, Rugovska klisura
Pećka Bistrica, Rugovska klisura

U povratku planinarskom stazom, okrepili smo se jabukama koje smo pronašli na stazi i osvežili po vrelom danu. Stigavši do prevoza, pozdravili smo se sa ljubaznim vodičem i krenuli u pravcu restorana. Na parkingu ispred samog ulaska u tunel smo parkirali vozilo i spustili se do bajkovitog mesta gde se nalazio restoran. Tamo nas je dočekao starac koji je čuvao objekat. Lako smo se sporazumeli sa njim, nije pričao, ali nas je sve razumeo i na srpskom. Hladno piće iz drvenog korita koje se hladilo u reci, svima je prijalo. Lepota kanjona, stena, mosta, vode, je bio pravi odmor za oči posle današnje vreline na stenama, gde smo svi sa lakoćom popeli obe ferate. Usledio je nastavak putovanja ka Visokim Dečanima.

Posle jednog pogrešnog skretanja, bili smo na dobrom putu ka manastiru gde smo morali da stanemo pred rampu i prođemo KFOR, koji nas je propustio do manastira.

Manastir Visoki Dečani

Sam manastir se nalazi u udolini pored reke Dečanske Bistrice i ispod masiva Prokletija. Zadužbina je kralja Stefana III Dečanskog i cara Dušana. Gradnja je završena 1335. godine, a freske su završene oko 1350. godine. Manastir je posvećen Hristu Pantokratoru i Vaznesenju Gospodnjem – Spasovdanu. Mošti kralja Stefana Dečanskog i Jelene Dečanske počivaju u manastiru. Kada su Turci hteli Dečane da pretvore u džamiju 1692. godine, dogodilo se čudo kojim su u tome bili sprečeni i koje se pripisuje njoj.

UNESCO je proglasio manastir Dečani za mesto svetske kulturne baštine 2004. Njegove freske su jedan od najvrednijih primera u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u XIV veku.

Manastir Visoki Dečani
Manastir Visoki Dečani

Manastir pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Posle obilaska kustos nas je sproveo u konake gde smo bili posluženi hranom i pićem i imali priliku da se upoznamo sa svakodnevnim životom monaha. Kako van manastira, tako i u samom manastiru postoji hijerarhija, svakodnevni poslovi i manastirska ekonomija. Pred sam odlazak posetili smo suvenirnicu, gde smo mogli da se snabdemo hranom, pićem, ručnim radovima monaha i domaćim proizvodima. Ispričali smo se sa jednim od njih koji je tog dana bio zadužen da nas posluži i dočeka u tom objektu. Emotivno ganuti, pozdravili smo se sa gostoljubivim domaćinima i duhovnim svetim mestom. Na samoj kapiji su nas ispratila i crkvena zvona koja su se oglasila za večernju službu.

Pod utiskom i sa setom, put smo nastavili ka Zubinom Potoku.

Obzirom da naše telefonske mreže nemaju pokrivenost signalom na području južne pokrajine, bili smo prinuđeni da koristimo offline mape i navigaciju. U jednom momentu nas je navigacija usmerila na najkraći mogući put na koji smo skrenuli. Videli smo da nije pogodan za naše vozilo, te smo se okrenuli i nastavili dužim putem ka Zubinom Potoku. Stigavši u smeštaj, večerali smo, družili se i popunili obrazac koji smo dobili od organizatora za sutrašnji uspon na Berim. Čitala sam stavku po stavku, odmah na početku, kontakt bliske osobe u slučaju nezgode. Dooooobrooooo! Pišem sestrin broj, popunjavam ostatak upitnika i pitam se gde mi to idemo…??? Po prvi put shvatam ozbiljno situaciju i postajem nesigurna. Ne znam šta da očekujem. Da li je to zaista tako zahtevno, da li ja to uopšte mogu da pređem? Milion pitanja – odgovori sutra! Poželim laku noć drugarici i “zaspim” sa nabildovanim mozgom…

Dan treći: Zubin Potok, via ferrata Berim

Pre samog svitanja, krećemo put Mokre gore, Lepotice Balkana, kako je Jovan Cvijić opisao. Ona pripada severnom planinskom masivu Prokletija, nastavlja se niže na planinu Rogoznu, koju klisura reke Ibar odvaja od južne strane Kopaonika. Planina Mokra Gora je poznata po živopisnoj netaknutoj prirodi, bogatoj flori i fauni, endemskim vrstama, po prelepim vidikovcima, a njeni najviši vrhovi su: Pogled (2155 m), Beleg (2151m) i Berim (1731 m).

Na putu do naše početne tačke, Previja, prošli smo pored jezera Gazivode. Jezero je nastalo pregrađivanjem reke Ibar i dužine je 24 km.
Jezero Gazivode
Jezero Gazivode

Naš domaćin vodič Danilo, pobrinuo se da naše putovanje do polazne tačke bude maksimalno olakšano. Išao je ispred nas svojim vozilom i bio navigacija. Od Previje smo krenuli na pešačku stazu u dužini od 2 km do samog kampa. Danilo je ljubazan, mlad i ambiciozan momak iz organizacije Outdoor in, koja se godinama bavi razvojem turizma Ibarskog Kolašina. Kako nam je rekao, ljubav prema zavičaju i požrtvovanost su jedni od najvažnijih faktora za opstanak na ovom podneblju. Posle kratkog upoznavanja, Danilo nam je pokazao naš današnji cilj, jedan od vrhova Mokre gore – Berim. Berim je karakterističan po 4 šiljasta vrha, naizgled kao zubi, od kojih je svaki sledeć viši od prethodnog. Berim je reč persijskog porekla koji označava glagol kretanja, a najbolje se prevodi kao poziv na akciju – IDEMO!

Stigavši do kampa, doručkujemo lunch paket koji su nam pripremili domaćini u prenoćištu. Zadužujemo i oblačimo opremu, nakon čega dolazimo do jedne kratke vertikalne stene od par metara (mini via ferate). Tu dobijamo uputstvo od lokalnog vodiča i mogućnost da probamo tehnike kretanja po steni. Pošto smo prethodnog dana svi uspešno prošli obe ferate, odlučili smo se da domah krenemo na Berim! Krećemo u koloni, ostajem poslednja, kako bih mogla sve zabeležiti fotoaparatom i duže uživati u krajoliku.

via ferrata Berim

Via ferrata Berim spada u red srednje teških puteva (C/D) međunarodno priznatih skala.

Posle kratkog visokogorskog penjanja, dolazimo ispod duge vertikalne stene na kojoj se nalazi par previsa, sa kojima se do sada nisam susretala. Osim što se penjemo po vertikalnoj steni, imamo i tehnički deo deonice gde moramo da se izvijemo telom unazad i horizontalno obiđeno takozvani stomačić ili izbočinu, kako bi se popeli na viši deo stene. Do tog momenta mi se sve činilo lakim. Posmatram svoj tim kako se penje, vidim nečije noge kako se tresu, sugestijom počinju i devojci ispod nje takođe da se tresu noge.

via ferrata Berim
Prva i najizazovnija vertikala, via ferrata Berim

Kačim se gurtnom na čelični deo i odmaram, kako ne bih gubila snagu dok čekamo. Vodič se vraća po devojku koja se tehnički nije mogla snaći u tom trenutku. Ne čujem o čemu razgovaraju, ali vidim da je ispred njega i da je preuzela ulogu vodiča na ovoj akciji, što smatram odličnom psihološkom snagom i divim se svakom njenom koraku. Dolazim do te deonice, zaista najnezgodniji delovi na kompletnoj ferati koja je duga oko 4 km i penje se oko 5 sati. Snalazim se, ali dosta gubim snagu u rukama. Stižem do drugog dela sličnog previsa, prelazim ga, lagano pratim grupu, osvrćem se okolo sebe i više ne vidim start odakle smo krenuli. Ispod sebe sam samo videla krošnje drveća, samo zelenilo, to mi je bio znak, da smo se popeli dosta visko.

Ubrzo stižemo do pećine, gde pravimo pauzu za uživanje u prelepom pogledu. Fotografišemo se na klupici, koja se nalazi u pećini na samoj ivici stene.

Šiba nas adrenalin, prozivaju me da sednem i slikam se… nisam se baš gurala 😀 Moj izgovor je bio da moram ponovo da dođem. Između ostalog bila sam poslednja u timu koja je taman pristigla, a ekipa je nastavila dalje penjanje kroz okno pećine. Mesto za odmor na klupici je potpuno bezbedno, jer smo i na njoj prikačeni karabinerima. Najvažnije pravilo na ferati je da se nikad, ali nikad ne skidate sa sajle, čak i ako teren nije toliko nebezbedan.

Izlazak iz pećine, via ferrata Berim
Izlazak iz pećine, via ferrata Berim

Nastavak penjanja kroz okno pećine nije bio zahtevan, ali je atraktivan jer nema baš mnogo svetlosti. Ta deonica je duga 30 m. Nakon par minuta, izlazimo na kraj prvog dela staze, gde postoji mogućnost povratka u kamp i napuštanja ferate. Tu pravimo prvu pauzu i sabiramo utiske o dosadašnjim atraktivnim deonicama.

U nastavku se krećemo horizontalno kroz šumoviti deo staze do nove vertikalne deonice i sledećeg zuba, sa kojeg takođe može da se napusti ferata. Mnogo lakša deonica od prethodne i priprema za sledeći zahtevniji deo na ovoj ferati.

Pred penjanje trećeg zuba, vodič nas je okupio i saopštio da ovde moramo biti maksimalno koncentrisani. Ovaj deo staze je možda najmanje bezbedan, zato sto nema toliko gazišta i nije toliko stenovit. Više ima zemlje i kamenja, gde na vertikalnom usponu, svaki korak onog prvog ili onog ispred, može biti opasan u slučaju odrona kamenja. Pažljivo ga slušamo i prihvatamo instrukcije koje nam daje. Jedno od pravila koje ću navesti kada je u pitanju kretanje po takvom terenu. Važno je ukoliko kamen pada, da glasno vičemo KAMEEEEEN! Oni ispod treba da spuste glavu. Uostalom, jedan od razloga zašto su kacige neophodne na ovim terenima je upravo taj.

Treća deonica, via ferrata Berim

Pravimo što manji razmak između nas i krećemo u novi izazov. Kao vojska, svi istim korakom u koloni jedan iza drugog, pratimo se. Prelazimo neprijatnu deonicu i stižemo ponovo do stena, gde postoji više prirodnih oslonaca. Jedno stablo mi posebno privllaći pažnju, što se na tom mestu u steni razvilo i fascinira me kako ga je majka priroda nastanila. Stižemo i do zaravni gde shvatamo da smo popeli i treći zub. Tu pravimo kratku pauzu, zatim nastavljamo lagano dalje i uživamo u pogledima, fenomenalnom okruženju, a vidici nam pružaju pogled i na jezero Gazivode.

Nestrpljivim koracima nastavljam dalje, da vidim kakvo nas iznenađenje čeka na sledećoj deonici. Stižemo do možda i najveće atrakcije na ferati, viseći most. Prelaskom preko njega, penjemo se na četvrti i poslednji zub, gde stižemo do najvišeg vrha Berim. Viseći most se nalazi na 1700 m nadmorske visine, dug je 27m. Na samom mostu postoje dve sajle kao rukohvati i jedna sajla iznad GLAVE, za koju se kače karabineri da bismo se osigurali.

Viseći most, via ferrata Berim
Viseći most, via ferrata Berim
sajla na via ferati Berim
Prelazak preko čelične sajle, via ferrata Berim

sajla via ferrata Berim

Osećaj je bio jedinstven, uživala sam posmatrajući prelazak mojih prijatelja PREKO mosta i sa nestrpljenjem čekala svoj red. Prelaskom mosta, očekivala nas je sajla koja je duga 9 m. Bukvalno smo hodali po sajli!!! Potpuno sigurno, bezbedno, zabavno i mogu reći da mi je žao što nije duža. 🙂 Prelaskom preko sajle, imali smo još jako malo uspona i pešačenja po stenama do najvišeg vrha. Na toj poslednjoj deonici, mogli smo da se opustimo i uživamo u vidikovcima koji su nam pružali odlične vidike na Prokletije, Šaru i Kopaonik. Stigavši na vrh, fotkali smo se, radovali i uživali u sunčevim zracima. Dočekivali smo posetioce koji su planinarskom stazom pristizali do samog vrha. U povratku sa nazupčenog grebena, do našeg prevoza, staza je vodila prostranim livadama, raštrkanom borovom šumom. Uživala sam u pitomoj stazi i u krajoliku netaknute prirode ovog kraja.

Vrh Berim, Mokra Gora
Vrh Berim, Mokra Gora

Stigavši do prevoza, razdužili smo opremu i pozdravili se sa Danilom. Ovom priliko želim da mu se zahvalim na ljubavi prema svom zavičaju, koju je nesebično delio sa nama. Čekao nas je dug povratak do Beograda, koji smo „skratili“ sa dve pauze. Kako proći kroz Novi Pazar, a ne probati ćevape?! Jednoglasno smo uživali u zasluženoj nagradi te večeri. Zahvaljujući Dušanu, koji je bio na visini zadatka, stigosmo za Beograd u ranim jutarnjim časovima.

Via ferrata Berim je u zadnje tri godine postala još atraktivnija. Napravljen je još jedan viseći most preko koga se hoda po metalnim stopama, kao i kosi most dužine 50 m. Eto razloga da ponovo odem i opet iskusim via feratu Berim.

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.